Sidin opet sam na stini
i gledan modro more kako pini
a vidin samo nju, u mislima svojim.
Prokleto je ovo vrime
dugo danima već puše jugo
a nema dugo niti nje
već odavno ona otišla mi je.
U daljini obris grada,
u ljubavi našoj
di smo cvali i
di na kraju mi je rekla
adio i ne žali.
Život stalno piše priče
nekad sritne a nekad nema sriće
i `ko bi sada zna
oće li jednog dana vratiti,
da mi prizna sve
kaže još me voli
i da duša moja više ne boli.
Da mi opet priča, da me lipo gleda
i da nije njeno srce od leda
Da mi prizna sve,
kaže još voli i da duša moja više ne boli.
Da me uvik čuva,
da me nikom ne da
i da nije njeno srce od leda.
Da mi prizna sve
kaže još me voli
i da duša moja više ne boli.
Da mi opet priča, da me lipo gleda
i da nije njeno srce od leda
srce od leda