Воз поспани воз за Харков
Гомељ, Лењинград
Знам како је
Ноцас далек Београд
Неце моци никада оловка ни хартија
Ни сви Руски постари
Не могу ти однети писмо
Које писем ја марка с ликом Лењина
И у писму једина туга сто ме разбија
Није вотка ракија, мада ноцас удара
Туга ми је велика, велика како Русија
Jа не могу послати љубав
Jер се љубав не саље
Нит сам мого понети с собом твоје пољупце
Воз у возу изгузвана лица путника
Ти си тамо негде иза оних планина
Дал' си мозда заспала ил' си будна као ја
Дал' те муце немири ил' те ниста не муци
Када будес цитала писмо
Које писем ја
Тајна бице скривена
Иза ових редова
***
Поезд, ночной поезд на Харьков,
Гомель - Лениндрад
Знаю, как далек
Этой ночью Белград
Нет, не смогут никогда, ни карандаш, ни бумага,
ни все русские почтальны, не сумеют донести
письмо то, что пишу я, марка с ликом Ленина
И письме лишь грусть одна, как терзает меня она...
Нет, не водка ракия этой ночью бьёт меня
Грусть великая моя, велика как Россия
Не могу послать любовь, она не пересылаема
Невозможно унести с собой твои поцелуи.
Поезд. В поезде сминаются лица путников
Ты где-то там, за этими горами,
Может, ты заснула, или не спишь, как и я
Может, тебя мучат волнения, или ничто не мучит
Когда будешь читать письмо,
Что пишу тебе я
Тайна будет сокрыта
Между этих самых строк.
