Испред раја ангел стоји
И човечје душе броји
Што се с телом раставише
И са земље узлетише.
Пита ангел: О, Адонај,
Кога ћемо пустит у рај?
Пусти оне, Христос вели,
Што су ка цвет неувели,
Што се мало намучише
И мој закон испунише,
Праведнике опробане
И грешнике покајане.
Све матере што рађаше,
Све синове што слушаше,
Све сироте мени верне,
Све краљеве благоверне,
Све њих пусти нека прођу
И пред лице моје дођу.
Све са крстом закићене
Мојом крвљу причешћене,
Све богате милостињом,
Све чувене благостињом.
Све њих пусти, то су моји,
Моји од кад свет постоји.
(Владика Николај, Песме молитвене)